BUDIMPEŠTA: Airbnb vs. Booking, Gozsdu Udvar, protesti, Spring Festival i još

DUTCH REPUBLIC.jpg

Era interneta nam omogućava mala virtuelna putovanja gde god poželimo. Jednostavnost klika nas za čas teleportuje u bilo koju svetsku metropolu, plažu ili na vrh planine. Potrebno je nekoliko sekundi – i tu smo.

Tako ja već dugo pravim svoje boardove na Pinterestu posvećene raznim destinacijama i pažljivo ih raspoređujem u nadi da ću ih posetiti u bliskoj budućnosti.

Tamo se među mnogim dalekim, egzotičnim zemljama mogu naći i oni gradovi koji su nam relativno blizu, a kriju nesvakidašnju lepotu. Tamo je bila i Budimpešta koju sam pre nekoliko godina obišla za jedan dan i osećala sam se kao da sam joj ostala dužna. Ne zaslužuje ona samo jedan.

"Naći ćemo nešto na Airbnb-u i idemo", dogovor je pao između nas četvoro.

E tu je nastala prva komplikacija…

SMEŠTAJ

Suočili smo se sa prvim problemom pronalaženja smeštaja. Mislila sam da od toga nema ništa lakše, samo izabereš onaj koji ti najviše odgovara, bukiraš i kraj. Nije bilo tako.

Podstaknuti pozitivnim komentarima drugih, kao i umanjenjem cene za 20$ za prvo putovanje, Airbnb se činio kao najbolje rešenje. Među hiljadama stanova i apartmana koji su se izdavali, napravili smo wishlist i krenuli redom da kontaktiramo domaćine.

Izgubljena je čitava nedelja u dopisivanju sa vlasnicima stanova, prvo jer niko ne odgovara odmah, nego u toku 24h. Drugo, vrlo lako je moguće da se podaci ne ažuriraju, tako da vaš period boravka izgleda kao da je slobodan – a nije.

54521

Not possible. Decilined. Decilined.

Super.

Vraćamo se bespotrebno potcenjenom Bookingu. Iz prve pronalazimo apartman u kojem nam sve odgovara. Iz prve bukiramo smeštaj. Mnogo lakše naspram Airbnb-a, na kojem smo imali problem i sa plaćanjem karticom, između ostalog jer su na njoj bili dolari, a jedan od domaćina je tražio isključivo forinte.

Na detalje o smeštaju ću se vratiti kasnije.

PAKOVANJE

Ukratko o pakovanju:

Spremila sam zimsku jaknu jer najavljenih 15 stepeni i povremeni pljuskovi meni zvuče kao -20 stepeni i snežna oluja. Majka me zove i kaže:

"Mislim da ti ipak ne treba zimska jakna. April je..."

Ok.

Proleće 1-0 Ja

PUT

Ja sam bila posebno uzbuđena zbog putovanja vozom jer mi je to značilo šest sati putovanja bez napora. Bio je naporan samo deda koji nam je pričao o svojoj akademskoj karijeri, radu u SPS-u, protestima, korumpiranoj Republičkoj izbornoj komisiji, unucima i ovako, o životu.

"Kuda putujete?"

- U Budimpeštu

"Nije valjda na Sorošev protest!?"

Ma važi, deda.

Vreme provedeno u vagon-restoranu bilo je neprocenjivo. Nosilo je taj neki retro vajb, te mi je u glavi išla Beti Jurković dok sam nas zamišljala u tufnastim haljinama i odelima od tvida.

PREVOZ U BUDIMPEŠTI

Ako me neko pita šta me je baš onako oduševilo – to je gradski prevoz. Metro, autobus, trolejbus, i na kraju, brod. Svuda smo stizali i sve smo koristili.

#budapest #orszaghaz #haj #danube #duna #dunav #haj #brod #bae #relationshipgoals #spontana #spontaneous

A post shared by Маркос Лазаридис (Marko Lazić) (@markos_lazaridis) on

Kupovina kartice koja važi za celokupan BKK, odnosno budimpeštanski gradski prevoz, bila je nešto najbolje što smo uradili. Za samo 4150 forinti, odnosno nekih 1500 dinara, ovom karticom smo, između ostalog, omogućili odlazak u Budim sa periferije Pešte za nekoliko minuta.

Ja sam u omanjem konfliktu sa orijentacijom. Nisam neko ko se perfektno snalazi u svom okruženju. Ali nisam se nijednom izgubila, što mislim da nije do mene, nego do organizovanosti prevoza.

Dobro, jednom sam mislila da sam u pravu i da treba da idemo u potpuno drugom pravcu od pravog pravca, te smo bespotrebno šetali duž Dunava 2,9km. Ali, da nisam pogrešila, nikad ne bismo videli brdo Gelert iza kojeg se kriju poznate mađarske terme (koje planiram da otkrijem tek u penziji, za sad me ne privlače).

IMG_20170415_165005

Osim divnih ljudi koji su nam detaljno objašnjavali kako da stignemo negde, koristile su i Gugl mape u kojima je bez greške označeno kojom linijom najbrže stići do odredišta.

A post shared by nađa molnar (@molnadja) on

PEŠTA

Neću pisati o znamenitostima. Lančani most, Trg heroja, Parlament, Bazilika Svetog Ištvana, Sinagoga u Dohanji ulici, Nacionalni muzej… Sve lepo, sve divno.

Vodič kroz grad bila je kombinacija interneta, mapa i prethodno spremljenog, školski napisanog, dokumenta sačuvanog u telefonu, koji sam iskucala nekoliko večeri pre polaska.

Od jutra smo neumorno špartali bulevarima, zavirivali u ulice popločane kaldrmom, penjali se gde se može popeti, osmatrali, poredili, analizirali. Okolinu, panoramu, ljude, lokale, parkove, Dunav, mostove, krovove.

Pošto niko nije bio preterano oduševljen time da odemo u neki od klubova, VII distrikt (Eržebetvaroš) se činio kao najbolji izbor za izlazak. Stara jevrejska četvrt je hipsterska meka i krije autentične male lokale. U Haverok (preko puta Sinagoge) išli smo dva dana za redom jer je konobarica jedna kraljica, pivo je dobro, a ambijent dopadljiv.

Dok smo sedeli u Kelta pabu, konobari su nas upozorili da ranije zatvaraju zbog Uskrsa. Pitali smo gde bismo mogli da izađemo, i jedan od njih dvojice je nažvrljao neku adresu na parčetu papira. Nešto na mađarskom, ko zna.

Inače, lepo smo se ispričali. Dok smo naručivali meksičku picu, objašnjavali smo im da se to kod nas zove mađarica, kao young hungarian girl. Ljudi su kontali da nismo normalni.

Krenuli smo na tu neku adresu u VII distriktu, pažljivo prateći bogomdanu Guglovu mapu, ni ne zamišljajući da je to skriveni raj za izlaske.

Gozsdu Udvar.

Dobrodošli.

(Prve dve slike ću bez griže savesti maznuti sa neta jer smo ovo baš malo slikali. Valjda od oduševljenja.)

izvor: nol, tripadvisor

U ovom kompleksu koji krije kafiće, barove, restorane i galerije, ima i treš mesta. Primetila sam i da su Mađari prilično staloženi u izlasku. Ili smo mi bili na pogrešnom mestu. Naviknutoj na turbo-folk i ovaj novi komercijalni haus koji se ori iz većine mesta za izlaske u Srbiji, prilično mi je prijala promena.

U uži izbor je ušao lokal u kojem se održava karaoke žurka i svi pevaju hitove dvehiljaditih i drugi, prilično alternativan, u kojem dva didžeja puštaju neki deep techno (i svi sede).

Izabrali smo drugi lokal – Telep. Baš mnogo čudnih (?) ljudi na jednom mestu. Toalet koji nije rodno deklarisan. (Što zvuči kao da sam sad rekla da se toalet nije izjasnio šta je, ali razumete šta hoću da kažem). I u minut do 2: zatvaranje.

Rekla sam da ću se na detalje o smeštaju vratiti. Pa, glavni je da je naš apartman bio otprilike u najudaljenijoj tački Budimpešte. Preko dana nije bio problem, stanica metroa bila je na manje od 10 minuta pešačenja. Problem je prevoz posle ponoći. Prve dve večeri smo išli gradskim autobusom koji nas je ostavljao na kraju naše ulice i onda bismo pešačili do broja 4. E sad, to uopšte ne zvuči mnogo dok ne kažem da su brojevi kuća samo sa jedne strane, jer je na drugoj – ništa. Tačnije, sa druge strane je nadvožnjak sa prugom.

Naš kraj smo zvali Mirijevo.

Do tamo smo uspešno stopirali taksi. Tačnije, taksistkinju. Usledio je mali chit-chat o protestima u Budimpešti, Centralno-evropskom univerzitetu, o Orbanu, odnosima Srbije i Mađarske, Mađarske i Rusije, o Putinu, Merkelovoj, Erdoganu i Lukašenku. Pre-le-po.

Ako u pola 3 ujutru posle izlaska sa taksistima pričaš o politici, to je uspešno veče. A i lepo je čuti mišljenja žitelja jedne evropske metropole – bar smo mogli da zaključimo da se, ipak, ne razlikujemo mnogo.

I naravno da smo pokazali snimke sa #protestprotivdiktature. 😁

BUDIM

U Budimu smo bili da iskuliramo. Nije nam bilo dovoljno samo jednom, kada smo obišli Kraljevsku palatu i Ribarski bastion, nego smo još jednom prešli da se divimo drugoj strani Dunava.

Sedeli smo u Isolabelli, koja nije ništa posebno, i u Coyote Coffee & Deli. Ovo drugo ima dobru kafu, i sve stvari koje nikad ne bismo poručili da smo znali da su to one #vegan #glutenfree #healthy stvari. Tart sa jagodama je ok, ali čizkejk nikako.

BUDAPEST SPRING FESTIVAL

Najbolje vreme za obilazak Budimpešte. Ulične hrane i točenog piva na pretek, svuda štandovi sa ručno pravljenim stvarima, muzika, Verešmarti krcat ljudima… Budapest Spring Festival. Ako od novobečejske Gospojine najviše uživate na Etno bazaru i danu kada se kuva riblja čorba – ovo je događaj za vas! Ovo je dva u jednom!

Lično nisam oduševljena ni jednom od ponuđenih stvari, te smo ovo sve zaobilazili u širokom luku.

Ne kažem da nije lepo. Na neki svoj način. A okrenulo se i jagnje.

 SVE U SVEMU…

…Budimpešta je spoj impozantnog duha starih vremena koji se prepliće sa modernim, sa sjajnim i uglancanim. Distrikti koji su tako različiti, a ipak čine jednu celinu. Devet mostova povezuje dva grada. A između Dunav koji na prvi pogled razdvaja, a ustvari čini Budimpeštu celovitom.

 

Advertisements

#JanuaryFavorites: Vunene čarape i Milica Pavlović

Prvi post u 2017. godini posvećujem stvarima koje su mi olakšale život prvog meseca. Januara smo slavili svaki praznik, vikend, rođendan, položen kolokvijum, te nije bilo mnogo mesta za pametnije provođenje vremena. Ovaj post će se razlikovati od drugih jer će biti mnogo kraći i jednostavniji, i biće više slika nego teksta, što je idealna forma za ovaj mesec kad smo svi lepi i glupi. 😀

glitter lindsay lohan lindsey lohan

Kod mene nisu palile one New Year’s resolution stvari, znam da ništa ne treba počinjati s novom godinom, već onda kad vi mislite da bi trebalo. Znam, takva sam Lujza Hej. Biću jednog dana dobar lajf kouč. Životni trener. Prelepo.

Dakle, lista počinje odavde. ⬇️

NOSILA SAM:

Januar 2017. obeležili su nezapamćeni minusi. Ovo ćebe-šal mi je omogućilo da ne idem okolo golovrata (?) i da se ne smrznem, koliko je to bilo moguće. Volela bih da se ovde našla kul siva pencil suknja sa kožnim rubovima, ali ne. Toplota više nego lepota.

A sad vidim i da sam se dosta slikala sa njim. Ima teksturu ćebenceta, nekad je teget, nekad camel, nekad je šaren. Idealno.

Na ovaj odevni winter essential ću dodati i roze vunene čarape. Hvala majka.

 

MAZALA SAM:

Ovde neću navesti omiljene nadeve za indeks sendvič, nego ono što mi je spasilo kožu na -4097°C.

IMG_20170125_162409.jpg

Ok, univerzalna Nivea krema. Ne znam postoji li kuća bez nje. Ona je primarna u kozmetičkoj kolekciji bilo kojeg domaćinstva, pa se našla i na mojoj listi. Nema potrebe za daljim objašnjenjem.

Bioten perfect hands SOS i šta god je odlična krema za ruke. Zašto sam je kupila? Zato što je bila 88 dinara u dm-u. Da li je dobra? Jeste. Sada je 144 dinara, pa ću sledeću kupiti onu najobičniju glicerinsku.

Btw, Bioten proizvodi su mi do sad odgovarali. Imala sam neki piling za košticom kajsije ili tako nečim, a sada koristim njihov tonik i dnevnu kremu sa dunjom. Kupila sam jer sam negde pročitala da je dobro i jer je bilo na sniženju. E, zato nikad neću biti bjuti blogerka. Meni važno da lepo miriše i da nije skupo. ✅

SLUŠALA SAM:

U redu, ovo nije najbolji period za odgovaranje na ovo. Znači, slušala sam najtreš stvari ikada. Od ponoći 31. decembra, od kad se orio Srećko Savović – Godina nova (Audio 2007), pa do sad, nisam se naslušala neke kvalitetne muzike. A i kako kada je Milica Pavlović izbacila nove pesme. Prvo sam je mrzela, ali hvala bogu, živim sa njenim velikim poštovaocem, te je na svakodnevnom repertoaru njena impozantna numera Mogla sam.

 

Trebalo je da preć… Ok, tu sam. Moram pod hitno na neki događaj na kojem se ne sluša turbo-folk. Aaa, da. I bila sam. I to u pozorištu. Da, da. Sledeća stavka je ispod. ⬇️

BILA SAM:

Da ne bude da sam samo blejala po kafićima, pabovima, barovima, kućnim žurkama itd., uvrstiću ovde dva sata i petnaest minuta kulture provedenih na pozorišnoj predstavi, na čuvenoj Gospođi ministarki. Pre nekoliko meseci ponovo sam čitala ovu Nušićevu vanvremensku dramu, pa je izbor lako pao. Svako mesto scene SNP-a Pera Dobrinović  bilo je popunjeno, smejali smo se i umalo zaplakali od muke što i dalje postoje Živke ministarke.

P.S. Nadam se da ste i vi iskoristili popust na neke predstave u januaru.

ČITALA SAM:

Januarski rok nalaže čitanje isključivo stručne literature, te knjiga koju sam sebi poklonila za Novu godinu čeka neka srećnija vremena. U pitanju je O međuvremenu Matije Bećkovića. Sada sam saznala i da prevod na engleski glasi Random Targets i još više mi se čita, ali moraće da sačeka februar. Za potrebe bloga sam posebno ukrasila ono što ću čitati do narednog meseca, tako da vam u nekom narednom postu preporučujem nešto što bi vam zaista koristilo.

img_20170125_162547

Ovo su bili moji January Favorites kako bi se ovo popularno zvalo, i baš me briga što nije gotov januar. Predloge, pohvale i kritike pišite u komentarima, preko imejla, telegrama, kako god. Želim vam ugodan kraj prvog meseca 2017. godine!
I da, filmove i serije koje sam gledala ću posebno. Ipak zaslužuju sopstveni post.

America's Funniest Home Videos funny cat lol fail                         giphy.com

#BeforeIDie: Jeste li bili u Živerniju?

Čovekova sklonost pravljenju raznoraznih listi dovela je do toga da svi imamo “Bucket List”, odnosno redosled stvari koje ćemo obavezno uraditi za života. Na internetu je to poznatije kao pokret “Before I Die”. Ako ne znate na šta mislim, setite se da ste sigurno videli gomilu slika sa heštegom #BeforeIDie. Pišući ovo, saznala sam da postoji i knjiga sačinjena od snova i planova ljudi iz 70 zemalja sveta sa kritikom koja glasi ovako:

“A powerful and valuable reminder that life is for the living, and it’s never too late, or too early, to join the party.”

izvor slika: Amazon

Candy Chang, autorka, nakon gubitka voljene osobe, odlučila je da ofarba jednu stranu napuštene kuće u Nju Orleansu bojom za tablu i napiše: “Before I die I want to _____”. Vremenom je zid postao popunjen snovima prolaznika i ljudi iz komšiluka.

Danas postoji više od 1000 Before I Die zidova, u više od 70 zemalja, sa šablonima prevedenim na oko 35 jezika. Sada predstavlja strasti, snove, šale, bizarne i apsurdne stvari, strahove i potajne želje velikog broja ljudi.

zvanični SAJT na kojem možete pogledati slike svih zidova i pročitati priče o njima

I sada dolazimo do toga da ja uopšte nisam želela da pišem o ovome…

Odavno sam negde u svojoj to-do listi u telefonu, među raznim brojevima i glupostima, zapisala ime jednog mesta, čiju sam sliku videla skrolujući Tumblr: “Giverny, France; Claude Monet house”.

Stajalo je tako sačuvano do danas, kad više nisam znala šta ću sa slobodnim vremenom. Čari interneta su nastupile kada sam ključne reči ukucala u pretraživač. Magija!

Ne morate biti vrsni poznavalac slikarstva (kao što ja svakako nisam) da bi vam bar negde za oko zapali motivi lokvanja Kloda Monea.

Serija od oko 250 slika koje je Mone naslikao u njegovom najreproduktivnijem umetničkom periodu, nastala je u Živerniju, u gornjoj Normandiji.

Sada, kada znate gde vas vodim, a to je u kuću najvećeg impresioniste, začetnika ovog umetničkog pravca, u Francusku, u recimo 1905. godinu, slobodno pustite ovu Debisijevu kompoziciju (koja je nastala upravo ove godine) i pođite na malo putovanje.

 

Klod-Oskar Mone rođen je u Parizu 1840. godine, a umro u malom, bajkovitom mestu zvanom Živerni, koje se nalazi nedaleko od njegovog rodnog grada. Više od četiri decenije stvarao je u kući koja ostavlja bez daha. Zapravo, češće je stvarao na otvorenom (en plein air), pokušavajući da “uhvati” momenat, boju i svetlo, kako niko do tada nije radio.

Voleo je vodu, ali i cveće, te je spojio ova dva u vodenu baštu, odnosno Jardin d’eau, preko koje se prostirao japanski most.

izvor: Pinterest

Iako izgleda kao da je flora pažljivo birana, Mone je želeći da spoji ova dva, nasumično izabrao iz kataloga cveće i drveće koje je želeo da ima u svojoj bašti. I u tome jeste lepota.

Pre nego što prošetamo kroz Moneovu kuću, osvrnućemo se na drugu polovinu 19. veka. Za Moneov uspon je, gle čuda, velikim delom zaslužna jedna žena. Njeno ime je Kamila Donsje (Camille Doncieux), dobro situirana, obrazovana, prelepa dama iz provincije. Mone je kupio brod koji je postao njegov studio, a dotadašnja muza Kamila, postala je njegova žena. Preselili su se u Aržentej, grad na Seni, gde se rodilo njihovo prvo dete.

Madam Mone nalazi se na gotovo svim slikama iz tog doba, a pozirala je i Renoaru. Poznato je da su Mone, Bazij, Mane, Sisli, Renoar i drugi impresionisti bili bliski prijatelji, a mnogi od njih boravili kasnije u gorepomenutoj kući u Živerniju.

Zanimljiv članak o Moneovim ženama, gde možete pogledati i slike na kojima je Kamila, nalazi se OVDE

Kamila je obolela od teške bolesti nakon rođenja drugog sina, Mišela, a nedugo zatim i preminula. Moneova tuga je slomila želju za slikanjem, ali videvši nju na samrti i posmatrajući svetlost na njenom licu, užas i divljenje navelo ga je da naslika jedno značajno delo – Kamilu na samrti.

camilleonherdeathbedizvor: http://blog.sevenponds.com

Moneova muza preminula je 1879. godine, a Mone je jednom prijatelju napisao sledeće:

“I caught myself watching her tragic forehead,” Monet wrote afterwards to a friend, “almost mechanically observing the sequence of changing colours that death was imposing on her rigid face. Blue, yellow, grey and so on… my reflexes compelled me to take unconscious action in spite of myself.”

Vraćamo se u Živerni, mesto za koje je Klod Mone rekao da je njegovo najlepše umetničko delo, u koje se preselio sa svojom drugom ženom – Alis, njegovo dvoje, i njeno šestoro dece. (Alis je bila izuzetno ljubomorna na Kamilu i činjenicu da je bila značajan deo života njenog supruga, tako da je uništila sve u vezi njenog postojanja.)

It’s good to know: Gardijanov članak o Kamili, Alis, Renoaru i o još nečem iz 2011.

UPOZORENJE! Slede prizori od kojih imate nagon za pakovanjem kofera i bukiranjem prvog leta do Pariza, a zatim voza do Živernija – na pola puta od Pariza do Ruana – (baš kako je Mone pronašao ovo mesto)!

A ovako izgleda trpezarija u kojoj je Mone, između ostalog, spremao večeru za njegove prijatelje:

I kuhinja:

Zatim soba u kojoj je Alis čitala deci:

Studio na otvorenom:

 

Soba u kojoj su izložene neke od autorskih slika:

neke-od-moneovih-slika

Imanje je podeljeno na 2 celine: Grand Allee, cvetna bašta po čijoj sredini se prostire staza, koja je ime dobila po prvoj izložbi impresionista održanoj 1874. godine, i Vodeni vrt, koji smo maločas videli. Mone je uvek naručivao razne vrste cveća, tako da je nešto uvek cvetalo, bez obzira na godišnje doba. Tako sve deluje kao velika impresionistička slika.

Još malo preleposti:

fondation-claude-monet-a-givernyapple-tree-in-monets-gardenpathway

ponovo: Pinterest 

Ljudi koji su posetili ovo mestu kažu da u ulici koja vodi do ovog veličanstvenog imanja meštani prodaju domaći cider/sajder, odnosno jabukovo vino, karakteristično za Normandiju, jer je to nešto hladnija regija i bolje uspevaju jabuke od grožđa.

Od 1883. pa sve do 1926. Klod Mone živeo je u Živerniju. On i njegova porodica sahranjeni su na seoskom groblju ovog malog mesta. Od 1980. godine, kuća je pretvorena u muzej.

Ja vam sada ostavljam LINK  na kojem možete rezervisati ulaznice u ovaj raj, jer ništa drugo ne preostaje, osim stavljanja Živernija na BeforeIDie listu. 🙂

It’s good to know: Mesto koje će vam pružiti daleko više informacija (i slika!): http://fondation-monet.com/en/ .

Nadam se da vam je ovo putovanje bilo ugodno! Podelite blog post sa prijateljima ukoliko želite da i oni zavire u “tajni” vrt jednog velikana.

Au revoir!

 

 

Ćilimom ću te, ćilimom ćeš me

Ćilim je izdržljiv svedok. U svojim savremenim, industrijskim kopijama orijentalnih nacrta on je znamenje stanovanja. Naziva poteklog od jednostavne turske reči kilim, po svom muškom rodu ima domaćinsku ulogu prostirača i pokrivača. Rođački se pridružujući kućnom nameštaju, u svojim autentičnim varijantama ubraja se u dela primenjene umetnosti koje odlikuje dugovečnost, nadmašujući po privlačnosti kolorita i stoletne šarene kućne papagaje. Svakodnevnim pominjanjem poistovećeni su istočni ćilim i zapadni evropski tepih – umetnička tapiserija koja od srednjeg veka do naših dana, u velikim dimenzijama, prekriva zidove. Tradicija izrade podnih ćilima, ali i tepiha, deli se na dve tehnike tkanja, na klečanje, postupak naizmeničnog povlačenja vunenih niti odozgo-odozdo i na uzlanje, umetanje petljice koja ostavlja gromuljav i čupav izgled širom površine.

Bolji uvod od ovog nisam mogla sama da smislim, poslužio mi je jedan stari članak iz Vremena.

Od Turske i Balkana, preko severne Afrike, do Irana, Avganistana, Pakistana, Centralne Azije i Kine, ćilim predstavlja nasleđe sa širokom namenom. Da li su ćilimi samo za podove? Ne, viđamo ih na zidovima, prebačene preko klupa i otomana, u vidu jastučnice ili slične navlake. Doduše, nisam primetila da je iko u ovom veku umesto modernih, čupavih, sintetičkih tepiha, izabrao recimo pirotski ćilim. Pomodarstvo ovog doba ne dopušta igranje sa tradicionalnim i to je ogromna šteta.

Ćilimi su svuda u svetu izuzetno cenjeni, a tome doprinosi slučaj jednog koji je prodat za 9,6 miliona dolara! Tačnije, u pitanju je persijski tepih prodat na aukciji u Londonu, kada je jedna gospođa prodaju tepiha koji je stajao u skladištu poverila aukcijskoj kući. O ovom neverovatnom slučaju čitajte na sajtu RTS-a.

Ukoliko niste znali, naš pirotski ćilim je jedinstven, jer je jedini u svetu koji nema naličje, nego dva u potpunosti ista lica. Postoji i katalog pirotskog ćilima u koji je uknjiženo 122 šare i 96 ornamenata. U Sibiru je 2012. dobio zvanično priznanje za najbolji narodni zanatski i umetnički proizvod. Svaka šara ima svoju dugu istoriju i simboliku.

Pirotski ćilim.jpgizvor

Nekada su pirotske ćilime tkale siromašne žene i ovo umeće prenosile na naredne generacije. Međutim, retko kojoj je pošlo za rukom da pronikne u samu srž tkanja, te veštinu dovede do savrštenstva. Za to je bio potreban dar. Pirotski ćilim tkale su jedino žene, i to nikad van granica grada. Ovaj srpski proizvod u Zavodu za intelektualnu svojinu postoji kao proizvod sa jasno određenim geografskim poreklom.

Ćilim predstavlja porodičnu slogu i bogatstvo, početak nečeg novog i pripisuju mu se čudotvorne moći. On je zaštitnik kuće. Tako se tka i poklanja.

ikat - suzani - kilim - kelim - ethnic - tribal - fabric via pInterest.jpgizvor

To da svaka šara ima svoju simboliku, objašnjeno je na sajtu thejungalow.com

Ne bih previše dužila, ostavljam vam slike koje će vas ubediti da ne bacite dragoceni ručni rad koji sigurno imate negde na tavanu ili u kući babe i dede. Ćilimi odaju toplinu koja je nezamenljiva, te svaki monotoni komad nameštaja, pa čak i prazan prostor, postaje unikatan.

U kuhinji i trpezariji:

3-bp-blogspot-com3.bp.blogspot.com

1-design-milk-com1.design-milk.com

Can't go wrong with black and white.jpgpinterest.com

designsponge-comdesignsponge.com

U dnevnoj sobi:

interiorsbystudiom com.jpginteriorsbystudiom.com

Možda u predsoblju:

oriental

dd230d9e996c1d7a50f8c2130821218d (1).jpgpinterest.com

U spavaćoj sobi:

5fe156b38c3c2564a78e7c5c2605e300.jpg

96e7967f13c866179de47d1f5391bf81.jpgpinterest.com

U bilo kom kutku koji deluje nepotpuno:

rugandweave-com

rugandweave com2.jpgrugandweave.com

Ili u bašti:

 

barringtonblue_lookbook-8barringtonblue_lookbook-20barringtonblue_lookbook-31barringtonblue_lookbook-36barringtonblue_lookbook-57bloglovin.com

Kao detalj, u marokanskom stilu:

Morrocan Floor Pillows.jpg

410b5f6665efabcfbdf2e9ae76f62ef4.jpgpinterest.com

Bilo kako, ornamenti tradicionalnih ćilima odlično se uklapaju uz sve stilove i sheme boja. Samim pogledom na njih stičemo utisak nečeg vrednog, sačinjenog od prirodnih materijala, u njih je utkana istorija, trud i čista lepota. Ne dajte vaše stare ćilime.

Pirotski ćilim naći ćete, naravno, u Pirotu, a ukoliko želite neki drugačiji, sa drugog kraja sveta, pogledajte na sajtu Rugs & WeaveČini mi se da dostavu vrše samo na području Kanade i SAD-a, tako da je ovo pravo vreme da pozovete vašu tetku iz Amerike.

 

Disney love aladdin concept art princess jasmine

Žene i vinil: Lovefest edicija

Kako su žene puštale na Lovefestu u Vrnjačkoj Banji i ko je najveća vanzemaljka? Da li je didžejing muški posao? Ko je u Detroitu pokrenuo ovu temu? Scroll for more.

Dok me još uvek drma festivalska groznica, prenosim svoje utiske u ovo ćoše i čuvam. I ne dam nikom da mi pokvari. Posle još jednog Lovefesta, ostaje mi da sabiram sećanja i osećanja, zgužvam nekako, uklopim, pa prepišem. Odnosno prekucam.

Imala bih nekoliko zamerki, to je sigurno. Osim što je nestalo vode (!) i velikog piva, neću ovde dužiti. Makar me nerviralo u tom trenutku, nebitno je naspram svega. Sve mi je ličilo na veliku predstavu koja me je u svakom sledećem činu sve više oduševljavala.

loveizvor: Lovefest

Ovo je festival koji sam najmanje slikala, a mislim i da znam zašto. Predstavljalo mi je gubljenje vremena i verovatno mi se tako nešto prvi put dogodilo. Ma baš me bilo briga i za Instagram. E, dotle je došlo!

Nisam želela da se ovaj post pretvori u prepričavanje lajnapa samog festivala, to se može naći bilo gde. Reći su samo da sam prvog dana mislila da je to-to. Da je to najjači dan, i da posle Svena Vätha i cele te Cocoon ekipe, koja nas je selila iz Berlina na Ibicu, pa nazad u Vrnjačku Banju, možemo kući. Ali ne.

Drugi dan sam se raspametila nakon jedine žene Fire Stage-a. Njeno visočanstvo – Ellen Allien!

izvor opet Lovefest

Ellen

Tek sad sam uspela malo više pažnje da posvetim njenoj biografiji, i prvo što mi je zapalo za oči je njeno godište. 1969!? Nemoguće! To je ona devojka koja je neumorno skakala iza miks pulta, koja je sve vreme dizala masu na noge i odavala utisak prave vanzemaljke? Da, to je Ellen Allien. I ima 47 godina.

Osim što je na zavidnom mestu na najboljoj klupskoj sceni u Evropi još od devedesetih, ima svoju modnu liniju. Stvari poručiti OVDE, cena je prava sitnica.

Ljubav prema muzici je iskazivala još kao dete, svirala je orgulje i saksofon pre nego što je počela da sakuplja ploče. Sa svojih nepunih 20 odlazi u London gde se interesuje za elektronsku muziku, a kada se vratila u Berlin, nakon samo nekoliko dana, pao je Zid. Tada se ništa nije činilo nemogućim.

S godinama je opravdala svoje ime, ona i jeste vanzemaljka.

Bezlazložno nisam imala velika očekivanja od njenog seta, i tu sam gadno pogrešila.

Snimila sam delić atmosfere, okačila bih, ali nisam se pretplatila na onaj skupi WordPress, nego koristim ovaj za sirotinju. Sorry.

Ellen je hrabro porušila stereotip da su žene ljubiteljke “lakšeg” zvuka, te da kada one stvaraju elektronsku muziku, to mora pretežno biti neki deep, ili neka easy-listening vrsta. Sa Benom Klockom smo dočekali jutro, ali smo i dalje komentarisali kako je Ellen oduvala. Realno.

Pošto se i dalje čudim saznanju da je Ellen odavno zagazila u petu deceniju, zaključujem jedno. Kad budem bila “žena u srednjim godinama”, što bi neki rekli baba, želim energiju i kreativnost Ellen Allien!

Lakuti

Nažalost, na Energy stage sam otišla na kratko samo da čujem Horse Meat Disco, i nijednom posle. Nemam pojma što, bilo je mnogo izvođača koji su zaslužili da se dovučemo sa Fire-a, ali nismo. Toga mi je žao.

Od drugara koje smo upoznali smo čuli da je Lakuti bila odlična. O njoj znam samo da je rođena u Južnoj Africi, nakon doba aparthejda, kasnije se preselila u Berlin, i postigla velik uspeh na klupskoj sceni. Jedan yt komentar mi je najbliže dočarao njenu muziku, tako da ću ga samo kopirati ovde i neću izmeniti ni reč:

I was lucky enough to see her closing set in Pbar, she played completely opposite of the soulful house. it was awesomely dark, deep and banging techno house – I felt like I was worshipping a black woman voodoo shaman during a ritual, not many people left on the dancefloor but I didn’t want her to end her set and I believe she saw how much I’m (and others who left) into what she was playing so we had dj-dancer close connection that night, it was completely surreal. long live you awesome human being

Mi koji smo slušali Martina Buttricha i Pan Pot nismo uspeli da doživimo ovo duboko, šamansko iskustvo, ali šta se može. Propustili smo nastup ove simpatične didžejice. Didžej žene. Female dj-a? Ivan Klajn da pomogne, nemam pojma kako ovo pišemo, ukoliko uopšte postoji rešenje.

Istog dana, ali bukvalno dana, išli smo na divni H20 stage – bazen, i tamo osetili pravi girls power. Pet žena didžejeva (?). O, da.

H2O girls

Drugo popodne u Banji smo uzaludno potrošili spavajući, pa je dogovor pao da idemo u subotu, kada puštaju Teodora Van Context & Nevena Jeremić, Aleksandra Duende, Lady Dee i Tijana Kabić.

Međutim, nismo se najbolje organizovali, pa smo stigli pred sam kraj, kada je vrtela Kabićeva. Odlično. H2O treba preimenovati u Rehab stage. Loše vreme je rasteralo gužvu, vetar je kvario prelepotu izlaska iz bazena optimalne temperature, ali nije i raspoloženje.

Nadala sam se da ćemo biti tu za vreme seta divne Aleksandre, pa ćemo umesto toga gledati OVAJ spot u kojem se pojavljuje, dok ne saznamo na kojem mestu ćemo je što pre čuti.

i opet Lovefest

Girls Gone Vinyl

Mesto žene u didžejingu ispitano je pre nekoliko godina u dokumentarnom filmu Girls Gone Vinyl, čije su producentkinje Jenny Lafemme i Maggie Derthick. Ogorčene zbog lajnapa tadašnjeg detroitskog Movement festivala na kojem je učestvovalo samo 6 ženskih didžejeva od ukupno 107 imena, spontano su pokrenule ovu priču. Priču o industriji elektronske muzike koja je nesumnjivo “muška”. I niko ne zna zašto.

Pošto zvanični Girls Gone Vinyl sajt nije u funkciji, možete mi poslati ukoliko pronađete ovaj kratki dokumentarac. I bila bih zahvalna na tome. (Pojavljuje se i Ellen, videla sam teaser 🙂 ).

Ostaje da zaključimo da žene didžejeve ne treba marginalizovati, kao ni sputavati devojčice da se zaljubljuju u vinil. Neka od naših sestara, ćerki, komšinica ili drugarica možda postane nova Ellen Allien, Lakuti, Dasha Rush, Ida Engberg, Cassy ili Nina Kraviz. Ko zna. Go gals!

 

 

 

 

 

 

Ko je Mildred Pierce?

Vremenska prognoza predviđa TV vikend. Zbog oblačnog i sparnog letnjeg perioda, nezaobilazan je serijski maraton. I to ne bilo kakav. Sve epizode za dva dana? DA!

11.jpg

Mildred Pierce osvaja od prvih kadrova i dočarava atmosferu Velike depresije u SAD-u. Kate Winslet, koja glumi Mildred, tokom 344 minuta trajanja svih pet epizoda, bori se da bude žena koja mora uspeti u muškom svetu.

44.jpg

22

Mildred je domaćica iz Glendejla (Kalifornija) koja, dok jednog popodneva sa dveju kćeri pravi tortu i provodi svoj uobičajeni dan, biva ostavljena od strane njenog muža Berta zbog druge žene. Ona shvata da mora što pre da se zaposli i počne samostalno da izdržava svoju decu. Međutim, to je bilo gotovo nemoguće.

Kada je zanemarila svoj ponos, zaposlila se kao konobarica, i već tada imala prvi konflikt sa starijom ćerkom Vedom. A to je bio samo početak…

Tako jaka i nezavisna, uspela je da unapredi svoju karijeru otvaranjem restorana. Između svega toga, krije se staro prijateljstvo i nova ljubav.

33

Međutim, kada bi ovo bila srž priče, bio bi to još jedan dosadan ljubić.

Melodrama Todda Haynesa (čiji film Carol skidam sa IMDB liste i gledam što pre) ima tragičan zaplet, jednu smrt koja je značila kraj jedne ere. Kraj srećnog i uređenog života.

99

Mali restoran Mildred’s pretvara se u ugostiteljski lanac, ponosita vlasnica započinje život ispočetka sa Montijem, pasadenskim plejbojem. Uz svoje velike napore se bogati i osvaja visoko mesto na društvenoj lestvici. Ali uz sve to, sa Vedom ima vrlo komplikovan odnos. Ona je sad već mlada dama koja ima svoje zahteve i opravdava ih talentom za muziku, pri čemu ističe svoju aroganciju.

55.gif

Serija je inače urađena po motivima istoimene knjige Jamesa M. Caina iz 1941. i filma iz 1945. u kojem glavnu ulogu nagrađenu Oskarom tumači Joan Crawford. ⇓

66

Svaka scena je prema naređenju Haynesa snimana iz Mildredine perspektive, što je za Kate predstavljalo najteže snimanje još od Titanika 1997. Trajalo je 18 nedelja, a ona se pojavljuje u svakoj sceni, svih 5 sati i 36 minuta. Vredelo je, dobila je Zlatni globus.

Za ulogu medicinske sestre bila je planirana Lena Dunham (♥) ali je dobila otkaz i našli su joj zamenu. Nema veze, oprošteno je, u to vreme se verovatno pripremala za snimanje prve sezone serije Girls.

Najveće iznenađenje je Veda, odnosno predivna Evan Rachel Wood. Ako se još dvoumite da pogledate bar prvu epizodu, prelomite. Nije uopšte serija sa očekivanim krajem.

77.gif

88.gif

Kako ne bih otkrivala dalje detalje radnje, spomenuću činjenicu da je za potrebe snimanja unajmljena Sumi Jo, poznata južnokorejska operska pevačica – koloraturni sopran. O tome više čitati OVDE. Kada budete čuli njene (Vedine) izvedbe, biće sve jasno.

Osvojiće vas ova snažna, romantična, brutalna, porodična i psihološka priča o odnosu majka-ćerka, ponosu, strasti, ekonomskoj situaciji, poslovnim poduhvatima, prijateljstvu, bogatstvu i gubicima. Obećavam.

p.gif

 

izvor slika i gifova: Tumblr

 

 

Lažni sjaj muzičkih festivala i istina o Coachelli

Leto donosi festivale, dakle donosi i brojne zablude. Gledajući zvezde Coachelle i drugih brojnih, pre svega, modnih događaja, planiramo autfite kako ne bismo zaostajali za svetskom elitom. Ipak, ne ispadnemo tako originalni, te pratimo šablon koji se sastoji od crop topova, dubokih sečenih šortseva, gležnjača, naočara i, naravno, cveća u kosi. I sve smo tada tako boho i hipi i Kendall-Gigi-Cara-svi-Viktorijini-anđeli.

82405bac770b31ba9df52a22783bc45e

Dodaću na sve ovo i dašak vajba devedesetih – najgluplje choker ogrlice ikada.

Moj festivalski staž nije dug, ako izostavimo one razne banatske -ijade koje su skroz ok jer ti kupuju gumene mede, malinice, svilene bombone, sladoled na točenje, nekad dobiješ i pištolj na vodu/barbiku/nešto što svetli i peva. Vašari su zakon. Sad sam odlutala dovoljno daleko da razmislim o tome da idem na seosku slavu u Novom Miloševu jer će tamo biti i ringišpil i sve gore pomenuto. Zato ću se vratiti na ove prave muzičke festivale (koji u svom šarenolikom opsegu ne podrazumevaju pevanje ispod šatora).

Nakon ovogodišnjeg Exita koji mi je ostavio najjadniji utisak od vremena pa do sada (Exit is magic tragic), bilo mi je za mrvicu lakše kada sam čitala o čuvenoj američkoj Coachelli, gde je prikazana istina, ne ono što je servirano u većini medija.

Coachella je prve godine postojanja (1999.) izgubila 800 000 dolara, iako su tada nastupali Beck, Morrissey i Rage Against the Machine. To bi u ovo vreme bilo čak, ako ja dobro računam, 740 000 evra. Tek trinaest godina kasnije, 2012. godine, zaradili su više od 47 miliona dolara. Ovo neću preračunavati.

Pošto je mesto održavanja ovog music&art festivala pustinja, i klima je takva. S tim što je danju neizdrživo toplo, a noću naglo temperatura pada toliko da je subjektivni osećaj: arktička tundra. Dakle, ledeno. I nema signala. Nigde. Osim što VIP deo ima svoj Wi-Fi. Proučavala sam mape OVDE.

Drugo, i Coachella ima svoje “stalne” posetioce – ljude koji su od perioda srednje škole odlazili na koncerte svojih omiljenih grupa. Čitajući njihove komentare na internetu, shvatam da zaista postoji druga strana medalje. Kažu da se nenormalno mnogo čeka u redovima. Za sve. Karte, vodu, wc, bankomat. Bukvalno. I nema veze ako imate VIP propusnicu. Možda da pozovemo svetske top modele na naš Exit, jer su za VIP Gold ljude podigli i most. I novu Dance Arenu. Ma može.

Kada bih na Pinterestu kucala #beautiful #women #at #festivals #worldwide ili tako nešto, ovo bi izašlo, i ja bih se zaljubljivala iznova. ⇩

izvor: Pinterest

Sada kada smo videli da jedan od najpoznatijih festivala na svetu nije tako utopistički kako se predstavlja, možemo se vratiti na onaj deo o festivalskoj modi. Evo, sada kada pripremam autfite za naredni festival koji čekam godinu dana, razmisliću o nošenju svih onih rekvizita.

Mada znam da ću poneti sve vrste šljokica i zlatastih senki i mackalica koje svetlucaju, i neće mi biti glupo. Nimalo. Dok ne vidim slike nakon godinu dana i doživim minijaturni transfer blama. ⇩

Kako to mislite, išle ste bez cveća u kosi i zlatnih tetovaža na festival?

Istina je nepromenjena: biće vas sramota, ako ne ujutru, onda sledeće godine. Ja sam doživela još jednu kopajući po starim slikama. Ali to ništa nije bitno. Tada vam je bilo tako dobro! I koga briga za blato do kolena, šljokice na obrazima koje puštaju boju, ruževe u svim mogućim bojama, razmazanu šminku i raspale frizure. Sve postaje nebitno. Tada je veća je verovatnoća da će vaše slike izgledati ovako. ⇩

 

Više bih volela da sam ovako razmišljala pre manje od mesec dana dok sam se nervirala zbog očajnog Exitovog lineup-a i zbog toga što je postao EDM festival i previše komercijalan i neorganizovan. Ali šta je, tu je. Lep provod na vašem sledećem odabranom letnjem festivalu!

P.S. Znam da ću nastaviti da gledam slike sa poznatih svetskih festivala. Možda nekad odem na Coachellu, pa javljam iz prve ruke da li je sve ovo istina o čemu sam gore pisala. 🙂

Albaharijev “Cink”: Priča nije data, ona se dobija i osvaja

Prvi blog post sam bez dvoumljenja odlučila da posvetim knjizi koja od prvog do poslednjeg slova ispunjava nekim snažnim osećanjem. Samo delimično ću uspeti da ga prenesem ovde, te neka ovo bude moja preporuka za one koje vole kvalitetnu priču. Protkana je piščevim osećanjem povodom gubitka oca, životom u Americi koji nije ni nalik očekivanom, kao i mnogim dilemama koje prate njegov život.

pexels-photo-64775

O delima Davida Albaharija postoje čitave studije, ovo je mali omaž velikanu. Nakon čitanja “Mamca”, znala sam da ću ponovo potražiti Albaharija na policama biblioteke, i evo, posle godinu dana, ponovo ostajem bez teksta.

“Cink” priča priču o usamljenosti, o smrti i menjanju ličnosti nakon gubitka važnih osoba. Branili smo se očevog odsustva tako što smo isticali prisustvo njegovih stvari. Još nismo počeli da ga sanjamo, da prepoznajemo njegov glas u uličnoj vrevi, njegov pogled među onemoćalim Jevrejima u sinagogi. I dalje bi ga neko potražio telefonom, pristizali su računi na njegovo ime, reklamne pošiljke iz fabrike lekova. Sve smo uredno slagali, znali smo gde šta stoji. A onda smo počeli da se privikavamo. /…/ Teška je ta borba koja se vodi između srca i stvari.

"Cink", D. Albahari

 

Takođe, izdvojila bih deo kojim opisuje svoje preseljenje u Ameriku, ono nešto što je ispod površine i što se ne vidi iz prvog puta. /…/ sve sam prepoznavao kao ponavljanje scena iz filmova. Kelnerica je nalikovala na kelnericu iz nekog filma sa Džekom Nikolsonom, gradić u kojem sam živeo prethodnih meseci već sam video u desetinama kadrova, hodao sam, doista, među kulisama, prisustvovao sam bezbrojnim reprizama inserata iz uspelih i zaboravljenih filmova i televizijskih serija, nijedan trenutak nije zapravo bio moj, stvarno moj. Bio sam kopija kopije; 

Tako se kroz Albaharijevu prozu svako može prepoznati i pronaći, ili se osećati na tren kao da nije u sopstvenoj koži, kao da je upravo on protagonista. Nema svaki pisac tu moć. On stvara metamorfozu svog oca i nepoznate devojke, ne bi li ga približio sebi. Ili će sledeći čitalac samom sebi to drugačije pojasniti… Kao što sam autor kaže, “Cink” je odgovor na petnaest godina dugo traganje za onim što bi priča mogla da bude, i kao sadržaj i kao forma.

Ukoliko odlučite da pronađete ovu divnost i pročitate je, nemojte se premišljati i oko čitanja “Mamca”, na mene je ostavio još jači utisak.

Da ne dužim, neka ovo bude moja preporuka za predstojeće kišne letnje dane! Ili ponesite na plažu. Ili ne. O literaturi za plažu pišem još jedan blog post.

Priča, međutim, nije data; ona se dobija; ona se osvaja; polako, polako.